„[...] Напредни умјетник мора увидјети да се нови израз не добија одбацивањем свих вриједности старог друштва, већ само њиховом синтезом са новим стремљењима“. [...] Веровао је у ту синтезу; веровао је у целину рада; веровао је у хуманизацију. И чекао је ту синтезу као озебли што сунце чека. И дочекао ју је у виду Пикасове монументалне слике Guernica. Поздравио је дело као „можда прву, социјалну слику модерног сликарства“. „Зид у ћорсокаку је пробијен“, с олакшањем каже Марић.
[...]
Сретен Марић није био теоретичар социјалистичког реализма, али јесте био идеолог социјалног сликарства. [...] Водила га је нека невидљива рука – чији је учинак био двосмислен и двосмеран – у постизању циља који, делом, уопште није намеравао постићи...
Душан Бошковић