Прича о граду који је упамтио себе у животу и делу истинских грађана
Да ли наша жеља да обликујемо и сачувамо град мора бити директно везана са жељом да припадамо одређеном типу људи? Мислим да је одговор на ово питање више него очигледан сваком читаоцу. „Човек је изградњом града реконструисао самог себе...“, каже Роберт Парк. Исто важи и за рушење, као и за памћење – нову грађевину духа. Мирјана Поповић Радовић је овом књигом успела да реконструише неправедно заборављеног и малограђанштином потцењеног београдског човека.
У џојсовској одисеји улицама Београда, успомене и људи постоје симултано у истој заједници, психографији града, уметничком делу, доброкомшијском градском животу и етици суживота. Отуда није нимало случајна синтагма Итала Калвина из цитата на почетку првог поглавља – „град душа“ (Невидљиви градови), у којој се семантички обједињује видљиво и невидљиво, градови као жене, односно сентименти скривених индивидуалности или њихов скуп, слојеви наслеђа као слојеви на палимпсесту, наративност као пролазност и прича као окамењена стварност за онога ко може да је нађе и онога ко види даље.