Дарко Танасковић
Дарко Танасковић (Загреб, 4. јануар 1948) је српски исламолог, филолог оријенталиста, универзитетски професор, књижевник, књижевни преводилац, академик и бивши амбасадор и дипломата Савезне Републике Југославије.
Живот
Рођен је 1948. у Загребу. Основну и класичну гимназију је завршио у Београду 1966. након чега уписује Филолошки факултет Универзитета у Београду. Дипломирао је оријенталну филологију 1970, затим магистрирао 1972. и докторирао 1979. са тезом „Арапски језик у савременом Тунису – диглосија и билингвизам“. Године 1971. је постао асистент, затим доцент 1980. и ванредни професор од 1981. на Катедри за оријенталистику Филолошком факултету у Београду. За редовног професора је примљен 1989. године. Предавао је између осталог арапски језик, арапску књижевност, турски језик, увод у оријенталну филологију, затим персијску књижевност, основе исламске цивилизације, ислам и хришћанство, увод у упоредну граматику семитских језика, лингвистичку арабистику. Једно вријеме је радио као управник Катедре за оријенталистику, продекан Филолошког факултета и предсједник Савјета и Управног одбора Филолошког факултета.
Током професорске каријере је по позиву предавао и на универзитетима у Скопљу, Сарајеву, Високој школи за друштвене науке у Паризу и од 2007. на Универзитета УН у Београду. Од 1999. ради као професор на Универзитету примењених наука „Мегатренд“, од 2008. на Академији за дипломатију и безбедност, затим Факултету за медије и комуникацију, Београдској отвореној школи (БОШ), те Институту за геополитичке студије у Београду.
Члан је Извршног комитета Европског универзитета у Риму од 1990, члан Европске академије наука и умјетности у Салзбургу од 1995, члан Комисије за матичност и Управног одбора Универзитета у Београду, затим члан удружења књижевних преводилаца, Удружење књижевника Србије и српског ПЕН- клуба, те члан Управног одбора Ватерполо савеза Србије, Управног одбора СКЗ и Управног одбора Института за књижевност и уметност у Београду.
Био је амбасадор Савезне Републике Југославије у Републици Турској од 1995. до 1999, амбасадор СРЈ у Азербејџану од 1998. до 1999, те изванредни и опуномоћени амбасадор СРЈ у Ватикану и при Малтешком витешком реду од 2002. до 2008. године.
Говори француски, енглески, арапски, турски, италијански и руски језик, а образовање је стекао и у класичним језицима попут старогрчког и латинског. Ожењен је и има троје дјеце.
Награде
Добитник је награде Златни беочуг за трајни допринос култури Београда 2009. године.
Дјела (библиографија)
Објавио је преко 600 научних и стручних радова, од којих су неки преведени и објављени на страним језицима.
• Ислам: догма и живот, (2008)
• Граматика арапског језика, (с А. Митровић, 2005)
• Југоисток Србије: Континуитет кризе и могући исходи, (с групом аутора, 2001)
• Ислам и ми, (2000, три издања)
• У Колекцији М. Јевтића „Одговори“ објављени су разговори „Аутономија мишљења“ и „На Истоку Запада“ (2000, два издања)
• Турско-српски речник, (у коауторству са С. Ђинђићем и М. Теодосијевић, 1997)
• У дијалогу с исламом, (1992)
• Контрастивна анализа арапског и српскохрватског језика, (1982)
• Арапски језик у савременом Тунису, (1982)
• Суфизам, (са И. Шопом)
• Арапска поезија, (1977)