Ђорђо де Кирико
Ђорђо де Кирико
Ђорђо де Кирико (итал. Giorgio de Chirico, рођен 10. јула 1888, умро 20. новембра 1978.) је био италијански сликар.
Кирико је рођен у Волосу. Након завршетка студија у Атини и Фиренци сели се у Немачку у 1906, где је уписао академију лепих уметности у Минхену, тамо је читао дела Ничеа и Артура Шопенхауера, и проучавао рад Арнолда Броклина и Макса Клингера. После 1910. сели се у Италију.
Након што се пуно селио по Европи, и после избијања Првог светског рата враћа се у Италију где се придружује италијанској војсци. Међутим, у војсци је проглашен недовољно способним за војне дужности, због тога га премештају у болницу у Фери. Године 1915. де Кирико је упознао футуристу Карла Кара. Наставио је да слика и 1918. премештен је у Рим, а такође 1918. су његова дела излагана у Европи.
Оснивач је метафизичке школе у сликарству. Најбољи део свог сликарског опуса створио је између 1909. и 1919, у својој метафизичкој фази, с мотивима мирних медитеранских градова пуних светла. Следећих је година дефинисао каноне метафизичког сликарства, а његова су разматрања објављена у часопису „Pittura metafisica“ („Метафизичко сликарство“). Радове настале између 1915. и 1925. карактеришу теме и мотиви огољене архитектуре у нереалистичној перспективи, уроњене у тајанствену атмосферу, без људских ликова. У приказима ентеријера из истог раздобља затичу се предмети измештени из свог природног или очекиваног контекста, чиме се постиже ефекат надреалног. Јављају се и узнемирујући класични мотиви (Хектор и Андромаха, (Ettore e Andromaca), 1917). На мотив кројачке лутке, симбол савременог човека, надахнуо га је „човек без лица“, лик из драме његовог брата, књижевника и сликара Алберта Савинија. Оженио се 1924. првом женом, руском балерином Раисом Гуревич, након чега су се заједно преселили у Париз. 1928. одржао је своју прву изложбу у Њујорку, а убрзо после тога и у Лондону.
Године 1930. упознаје и своју другу зену Изабелу Паскер Фар са којом ће остати до краја живота и најзад се поново доселити у Италију, тачније Рим где ће се и скрасити 1944.
Добио је награду од писца Гијома Аполинера, који је помогао да његове радове упознају и каснији надреалисти. Тангуј је написао како је једног дана 1922. видео једну од де Кирикових слика у излогу неке продавнице слика, и од тог момента је одлуцио да постане сликар, иако никада у животу није држао четкицу! Други уметнци су потврдили утицај де Кирика укључујући уметнике као што су Макс Ернст, Салвадор Дали и Рене Магрит. Де Кирико је снажно утицао на покрет надреалиста. Микеланђело Антонини, италијански филмски режисер је такође тврдио да је подстакнут де Кириком. Фумито Уеда је критички тврдио да је и игра „Ицо“ као и његов наставак „Shadow of the Colossus“ за Плаyстатион 2 настала под утицајем де Кирика.
Касније де Кирико је напустио свој метафизички начин сликања и почео да слика много реалистичније, али са много мање успеха.
Де Кирико је такође објавио и роман 1925. под називом «Хебдомерос». Његове слике нису никада више биле хваљене онолико колико су биле хваљене слике настале у његовом метафизичком периоду.