Питање има ли великих писаца и великих књига није само књижевно питање. То је и политичко питање. То значи да одговор не може да се црпи из неког ,,знања“ о књижевности, већ је он резултат политичке одлуке, која долази из оне ирационалне сфере политике где она не значи управљање према прописима, већ моћ доношења одлука. Треба, дакле, раскрстити са тим хором безимених који као ,,знају“ да нема великих писаца и великих дела, јер то није никакво знање, то је једна одлука, и то не одлука хора који понавља да имена нема, већ одлука Мегалополиса, кога хор безимених из рачуна прихвата.
Ето зашто књижевност, сама по себи, није довољна и зашто се ова књига зове Књижевност и коментари. Питање књижевности, односно питање концепта књижевности, није питање које се тиче само стручњака за књижевност. Читати књижевност, писати књижевност, говорити о књижевности, не значи тек бити професионалац или упражњавати књижевност као неки хоби, попут пецања, на пример. Књижевност је уткана у наш живот, у нашу слику света, у наш концепт вредности, у оно што смо спремни да урадимо, или оно што нисмо спремни да урадимо.
Притом, не мислим на неко појединачно књижевно дело које нам мења живот или нам говори како треба да живимо. То не. Реч је о томе да је сама институција књижевности способна да нешто суштински промени у нашем животу. Може да га учини лепшим, интензивнијим, смисленијим, бољим, часнијим. Упркос Мегалополису. Зато књига о књижевности, попут ове, јесте нужно и књига о животу, о томе како се може живети, како се може уживати у животу, како се у животу човек може борити за тај живот.