Књига
Валентине Хамовић усредсређује се на концепт наивне поезије Милована
Данојлића који у његовом књижевном систему има
далекосежан поетички одјек. Теоријска поставка концепта наивне песме образлаже се кроз
Данојлићев прецизан опис природе и
функције књижевности за децу. Управо у поменутом теоријском дискурсу овога концепта, који почиње
расправама и есејима с краја педесетих
и почетком шездесетих година 20. века, први пут се назире оно што се може назвати differentia
specifica књижевности за децу у оквирима
српске књижевности. Ауторка се бави терминолошким особеностима
појма наивна песма, сагледаног у књижевноисторијској и теоријској оптици, потом се усмерава на
истраживање веза између Данојлићевог
теоријског обрасца поезије за децу и саме поезије, кроз
преглед његових збирки дечје поезије. У разматрање се уводи и Данојлићева проза о детињству, по
одређеним особинама укључена у подручје
наивне књижевности, у границама које је поставио сам аутор.
Валентина
Хамовић закључује истраживање бавећи се сликом детињства у Данојлићевој поезији
и прози будући да се феномен детињства и
одрастања показује као кључно везивно ткиво ова два књижевна корпуса.
Радивоје
Микић