- Имали сте леп живот, господине председниче.
- Био је то тежак живот.
- Тежак, али леп!
Овим дијалогом започео је разговор Јосипа Броза Тита и Алберта Моравије, чувеног италијанског писца кога су ангажовале новине „Коријера дела сера“ да направи интервју са југословенским председником. Било је то јула 1971. године на Брионима, а овом детаљу и још на стотине сличних детаља непосредно је сведочио и бележио Блажо Мандић, Титов дугогодишњи саветник за штампу.
- Само је једна година фалила па да будем у Кабинету од његовог оснивања па до краја. Кабинет је оформљен 1953, а ја сам дошао 1954. и остао до 1980. - сећа се Мандић који је ових дана издао четврту књигу сећања на тај период „Тито неиспричано“ (у издању „Службеног гласника“). Можда оно „неиспричано“ на први поглед звучи претенциозно кад се има у виду на стотине објављених књига о Титу, али има дубоко оправдање с обзиром на то да је Мандић сведок из прве руке и да је зналачки обухватао „људе, догађаје, аутобиографске фрагменте...“ - како стоји и у поднаслову књиге, не повлађујући оном анегдотском и мистификацијама. И без тога живот Јосипа Броза био је довољно интересантан.
- Ова књига је више на дијалозима са другим личностима и боље употпуњује слику о Титу - каже Блажо а шта је заиста подразумевало и како је изгледало бити саветник за штампу једном Титу?
- Изнад мене је био само шеф Кабинета. Био сам самосталан у послу, брига су ми биле активности које се тичу шефа државе и њихово публиковање, укључујући његова иступања и припреме за његове посете било унутар земље или у иностранство. И наравно, сарадња са институцијама информисања.
Да ли сте му давали савете?
- Више су то биле препоруке, пре свега, редиговао сам његове импровизоване говоре, редиговао и враћао му их на ауторизацију. Некад није ни било времена за ауторизацију, онда сам ја преузимао одговорност на себе. Никад нисам имао случај да ми се замери. Често бих са сарадницима из других служби спремао нацрте његових говора и сваки пут сам врло знатижељно ишчекивао како ће се тај текст вратити од Тита - где је интервенисао, шта је додао, а шта избацио. Била је то својеврсна политичка школа!
А какав је био пред сарадницима?
- Био је једноставан и максимално пажљив. Код њега није било инструкције која није била јасна. Такође, ове приче како је радио против српског народа су ноторне глупости. Ниједним гестом, ниједним поступком у моме знању и виђењу то се није могло видети. Он је био Југословен и посвећен тој држави. Говорило се и да је био дементан, што је такође била неистина. Његово здравље је слабило, физичке способности су се смањивале, али умне нису. Недавно је неко нешто слично питао музичара Војкана Борисављевића, који је свирао на његовом последњем рођендану. Војкан је тамо дошао са својим музичарима и Тито се са сваким руковао и сваког ословио по имену. То не може дементан човек.
Између њих двојице је комуникација најчешће ишла преко рукописа, али за више од три деценије било је доста прилика и за неформалније дружење и разговор.
- Тито је волео да чује добар виц. Кад се појавим, а он уз осмех упита има ли шта ново, знао сам да жели да чује неки виц. Сећам се једног који га је нарочито засмејао. Питали Цигу на чијој би он страни био у случају рата између Руса и Американаца?
- На страни Руса! - одговори он.
- А зашто?
- Па, боља је храна у америчким логорима! Међутим, већ на вицеве који су се на мало поспрднији начин тицали Руса реаговао је уздржано и кисело се смешкао. Очигледно је и даље био емотивно везан за Русију и имао је посебан однос према њој - сећа се Блажо.
Три пута је Мандић покушавао да напусти овај посао јер је пожелео нешто занимљивије и динамичније, али ниједном му није пошло за руком. Једном су с тим у вези питали и Тита, али је он био за то да Блажо остане. И остао је уз маршала све до његове смрти. Видео га је последњи пут кад је у љубљанској болници пао у кому и допратио је његове посмртне остатке Плавим возом.
Мандићеве импресије о Титу
„Тито је био вођа у изузетно блиској вези са народом своје земље, у непрекидном разговору са њим. Био је динамичан државник изузетне енергије и одлучне акције. У разговорима, нарочито са странцима, бескрајно стрпљив, а врло нестрпљив у припремама за обавезе које му предстоје. Самокритичан у накнадном самопреиспитивању свог јавног наступа и сваког важног чина... Једног дана је равноправни саговорник својих сарадника, а другог, поготово у некој критичној ситуацији кад сви из државног врха заћуте и остану без идеје, он такорећи у једном трену решава дилему. Флексибилан и противник догме у једном, у другом - њен заточеник до краја. У првом случају, сагласно актуелном прагматизму, а у другом - доследности својој левој оријентацији.
Зна да прашта али и памти: без нежности у заштити повређеног достојанства. Зна да се одмара на добар начин. Да ужива у љубави, у природи, музици, у лепоти у сваком виду њеног испољавања. По оној познатој Марксовој максими „све што је људско није ми страно“...
Наљутио Хрвате
На седници Председништва ЦК СКЈ 1. децембра 1971. на којој се говорило о национализму у Хрватској, Тито је у уводном излагању био оштар, поготово што се спекулисало да подржава политику хрватског руководства....
„Негде иза поноћи у просторији у којој смо радили (припремали за штампу председниково излагање) ушао је Тито. Раскомоћен, у кошуљи, али се видело да га узбуђење са седнице још држи. Рекао је:
- Хрвати су јако погођени мојом критиком!
Направио је неколико корака, па застао замишљен. Чинило се да је још у некој недоумици... а онда ће брзо и кратко:
- Све нека остане... Гледајте то само мало ублажити.“.
Само пола године након свргавања Батистине диктатуре на Куби, Тито је на Брионима 18. августа 1959. примио Че Гевару. Ево једног дела разговора.
ЧЕ ГЕВАРА: Допутовали смо у Југославију да се упознамо са вашим искуством и да га научимо на најбољи могући начин.
ТИТО: Нас много интересује ваша борба, а нарочито ваше садашње искуство...
... ЧЕ ГЕВАРА: Упознали смо се са разним фазама ваше велике борбе... Сматрамо да ваша победа у рату представља праву епопеју... У спољној политици настојаћемо да будемо на ванблоковским позицијама...
ТИТО: Важно је да сачувате сељаштво на својој страни. Ако будете сачували јединство у земљи и ако будете имали чврсту и добро наоружану армију, макар она не била велика, тешко да ће се моћи нешто извана учинити.
У доба Тршћанске кризе, кад су међудржавни односи Југославије са Италијом били изузетно заоштрени, један од италијанских новинара питао је Тита:
- Да ли за вас у Италији уопште има прихватљиве личности за разговор (мислећи наравно на водеће политичаре)?
- Има, како да не!
- И ко је то, ако се може знати?
- Па, Ђина Лолобриђида.
Касније, позната италијанска филмска дива ће посетити Тита на Брионима.
Тито, Брежњев и Степинац
Једна од посета које се не заборављају, пише Мандић, јесте и она Леонида Брежњева, тада председника Президијума Врховног совјета СССР, практично другог човека моћног Совјетског Савеза. Посета долази у тренутку када су, после резолуције Информбироа и догађаја у Мађарској 1956, односи значајно поправљени, али и када Руси и даље настоје да Југославију приближе Источном блоку. Разговор је вођен на брионском острву Ванги, 29. септембра 1962. Посебно је занимљив Титов пример да у спољној политици Југославија никада није одустала од својих принципа, чак ни у најделикатнијим ситуацијама...
ТИТО: Ви знате за случај Степинца. Кад је већ био ухапшен, дошао је једном код мене амерички амбасадор и рекао да ће сутрадан амерички Конгрес засједати и да америчка влада треба да одбрани своју одлуку о помоћи Југославији у пшеници. Казао је да америчка влада, с тим у вези, савјетује да пустимо Степинца бар на један дан да бисмо им олакшали ситуацију, па макар га послије поново хапсили. Одговорио сам да одмах телеграфира влади да на једну стране ваге ставе Степинца, а на другу југословенски народ и нека сами одлуче. Ми нисмо пустили Степинца, а они су сутра одобрили помоћ... Ви сте сада овде добро примљени. Али оно што се догодило то није остало међу нама; то се одразило дубоко у народу. А народ више памти него ми. Наши народи хоће пријатељске односе са вама, али да се ти односи поставе тако да они у то имају повјерење. Тек онда ми можемо што год хоћемо.
Ранко Пивљанин