У уторак, 26. септембра, у Клубу – књижари – галерији Гласник представљена је књига НОВОГОВОР, Милана Милошевића и Александра Ћирића.

О овој књизи, која обухвата кратке есеје двојице новинара који се духовито поигравају с језиком, зналачки тумачећи порекло, значење и корен речи, говорили су Гласникови уредници – Гордана Милосављевић Стојановић, Гојко Тешић и Владимир Кецмановић, који су уједно и најзаслужнији за њено објављивање, као и један од њених аутора – Милан Милошевић.

У уводној речи пред новинарима, културним радницима и другим гостима, неколико занимљивих опаски изнела је Гордана Милосављевић Стојановић, која је уједно напоменула да је књига Новоговор настала као синтеза некадашње серије колумни у недељнику Време, чији су аутори били Милан Милошевић и нажалост недавно преминули Александар Ћирић. Ову књигу она је сврстала у примере озбиљног новинарства које прелази у књижевност, јер Новоговор, заправо, и јесте књижевност исписана „на брзу руку“.
„Аутори књиге су исписали већи број забелешки, цртица о новим речима које нас окружују, о поплави неких чудних интернационализама и жаргонских израза, а покушали су и добрано успели у томе да зароне и у изванјезичке, психолошке и различите контекстуалне слојеве тих речи“, оценила је она.

Гојко Тешић је изразио задовољство због појављивања ове књиге, јер је у њу веровао још од дана када му је аутор Милан Милошевић понудио рукопис на увид. Подсетио је истовремено и на препознатљивост школе новинарства коју баштини недељник Време, средина која је изнедрила и ауторе ове књиге, њихов бритки и духовити стил, а с њима и књигу која умногоме одскаче од класичног новинарства. Према Тешићевим речима, „лудило“ транзиције нашег друштва јесте хронотопски оквир за дијалог који нам је презентован у Новоговору.
„Ова књига је у доброј мери и материјал за интересовање лексикографа, јер поштује врло озбиљне научне захтеве и ригидне лексикографске принципе“, истиче Гојко Тешић, додајући да „књигу овакве, винаверовске ширине и духовитости, одавно нисмо имали у нашој култури“, те да њоме „наша култура треба да се поноси“. Винаверовски моменат ове књиге, према његовом мишљењу, огледа се у њеном пародијском маниру којим показује како свесно уништвамо сопствени језик и културу, као и у томе како „новоговором“ премошћујемо празнине и испразности времена.

Владимир Кецмановић је вредност ове књиге сагледао у њеном потенцијалу да нам понуди бекство од отрцаности.
„Реч први пут употребљена за неку нову ствар или појаву убрзо почиње да говори много више о ономе који ју је први пут изрекао него о самом новоименованом појму“, констатаовао је он. Кецмановић подвлачи и то да је баш зато задатак озбиљне књижевности да „изнова именује ствари и налази им нове вредности“, а књига Александра Ћирића и Милана Милошевића налази се на путу те идеје.

Милан Милошевић је захвалио свима који су подржали Новоговор и дали му шансу да се појави као књижевно дело, иако долази из једног другог, некњижевног миљеа, јер је тако и његов вишегодишњи новинарски рад добио трајни печат и много стабилнију форму. Своје бављење овом проблематиком он описује на следећи начин: „Одувек сам се занимао за жаргон, за језикотворство које помало плаши, за какофонију политичких и других естрадних говорница нашег времена.“
Милошевић је нагласио и то да ова књига, иако исказује отпор новотаријама глобалне манипулације, ипак није у антагонизму с актуелном глобалном комуникацијом. Приметио је и то да „то осиромашено језичко понашање које нам ова књига приказује није увек такво и по својој дубини, нити је обавезно показатељ духовног сиромаштва, јер понекад новоговор има своју прикривену логику, своје дубинско значење и интелигенцију, знање и духовитост“.
„Премда новоговор и новоговорници углавном говоре о празнини савремене цивилизације, језик је одувек жива, променљива категорија и не треба му постављати чврсте бране и границе, не треба му заустављати дах“, закључио је он.